Moje crkveno ime je Sofija

Ova knjiga je nastala kao rezultat moje nemoći da se zaštitim od kriminalnih dejstava iz mržnje legalnim putem, pa sam morala da posegnem da obavestim javnost o mom teškom životu proizašlom iz nepravde i laži u nadi da u Srbiji žive ljudi koji žele da žive u Srbiji punoj ljubavi svakog njenog građanina za svakim građanom.

Jedan telefonski poziv u kasne noćne sate u Torontu, pre 23 godine, na mene je delovao kao triger, da krenem u potragu za kriminalcima iz mržnje prema meni, koji su me decenijama fizički, psihički i finansijski maltretirali, a ja sve to pripisivala mojoj lošoj sudbini, jer su oni delovali perfidno i licemerno služeći se lažima.

Utrošila sam mnogo vremena i rada, ali nisam naišla ni na kakve opipljive tragove, ni u jednoj od institucija Srbije, koji bi mi pomogli da se oslobodim lažnih optužbi prema mom ocu, Velimiru Antonijeviću. Otvaranje dosijea moga oca bi svakako bilo ključno u otkrivanju istine o njemu.

Paralelno sam od zvaničnih institucija, koje su zadužene za bezbednost građana Srbije, tražila da me zaštite od svakodnevnog ugrožavanja moje bedzbednosti. Međutim, nisam naišla na očekivanu, neophodnu i zagarantovanu pomoć ni kod policijskih, a ni kod sudskih organa Srbije. Nije mi pomoglo ni javno obraćanje pred mojom generacijom sa Elektrotehničkog fakulteta na proslavi održanoj povodom 50 godina od upisa. Skup nije bio oglašen preko medija, kao što se to obično čini u ovako velikim i značajnim godišnjicama.

Na osnovu sećanja iz detinjstva o zbivanjima oko mene i moje porodice, na osnovu čitanja knjiga i monografija iz Drugog svetskog rata i sinhronizovanja događaja iz njih sa mestima koje sam obilazila s ocem u detinjstvu, jer moj otac ništa nije pričao o svojim partizanskim danima, a, i, na osnovu mog petogodišnjeg istraživanja, koje mi nije donelo nikakve podatke o ocu, već samo poražavajuće saznanje da su se kriminalci iz mržnje dobro zaštitili i izbrisali sve tragove o mom ocu, što je, pak, za mene bila značajna informacija, i jedna od osnova za stvaranje moje slike o mogućim događajima u Drugom svetskom ratu vezanim za moga oca, napisala sam priču Makedonac.

Na kraju rata, odnosno, početkom 1946. godine, nije bilo 30000 četnika i moj otac, koji je na kraju rata imao 21 godinu, nikako ne može da bude optužen da je odgovoran za njihovu likvidaciju. Lažno ga optuživši kriminalci iz mržnje su stvorili sebi razloge i opravdanje da vrše kriminal nada mnom, najstarijim njegovim detetom i da tom lažnom optužbom ujedno šire krug svojih istomišljenika.

Ove godine ulazim u osmu deceniju života i više niko ne može da mi vrati sve ono što mi je oduzeto i da izbriše sve moje muke i patnje kroz koje sam prolazila. Ja samo želim da ostatak mojih staračkih dana provodim u miru i dostojanstvu, bez daljih maltretiranja i ponižavanja. Takođe, želim da se Srbija oslobodi podela, koje je sprečavaju u svakom daljem napretku.

Samo jedinstvena Srbija je jaka Srbija.